Публикације

НЕКА ПИТАЊА НОВОГ ЗАКОНА О ГРАЂАНСКОМ ПОСТУПКУ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРИНУДНОГ ИЗВРШЕЊА

Гаранције за извршење обавеза у међународној размени  Процеси глобализације и интеграције држава међународне заједнице све интензивније захватају и нашу земљу. Последње две деценије постали смо сведоци транзиције са државне на тржишну економију што је остварено и уз активно учешће страних инвестиција и привредне активности страних лице.  Страна лица су стекла уделе у бугарским предузећима и учествовала су у оснивању трговачких друштава у Бугарској у циљу обављања привредне активности.  Последњих година запажа се посебно снажно интересовање страних лица за инвестиције у некретнине на територији наше земље. Транснационалне компаније стижу код нас и заузимају своје место на бугарском тржишту преко пласмана својих производа, а такође и преко "извезене" производње.  Приступање Бугарске ЕУ помогло је даље унапређење и јачање међународних економских односа. Уговор о оснивању Европске заједнице у  члановима 23, 39, 43, 49 и 56 успоставља начела слободног кретања  роба, услуга, лица и капитала на територији Заједнице. Чл. 65 Уговора овлашћује Заједницу за предузимање мера у области судске сарадње у грађанским стварима са прекограничним ефектом, у том броју и у области признавања и извршења одлука у грађанским и трговинским предметима. Појачана међународна размена добара, стране инвестиције и привредна активност страних лица у Републици Бугарској захтевају постојање одговарајућих гаранција за извршење обавеза. Поред гаранција прописаних Законом о облигационим односима и Трговачким законом као што су санкције за неизвршење и прекорачење рока за извршење (затезна камата, пенал, капара, накнада стварне штете и изгубљене добити) и могућност за обезбеђење (заснивање хипотеке, залоге, давање јемства[1]), битна и неопходна гаранција јесте могућност за принудно извршење обавеза уз садејство државе у лицу  њених правосудних органа и органа принудног извршења. Будући свестан те неопходности, законодавац је годинама спроводио реформе грађанског поступка путем одговарајућих измена и допуна Закона о грађанском поступку.  Важна реформа у правцу убрзања и повећања ефикасности извршног поступка остварена је усвајањем Закона о приватним судским извршитељима (Обј. у Сл. л., бр. 43 од 20.05.2005. г., изм. и доп.).  Следећи битан корак био је усвајање Новог Закона о грађанском поступку /ЗГП/ (обј. у Сл. л., бр. 59 од 20.07.2007. г., на снази од  1.03.2008. г., изм. и доп. Сл. л., бр. 50 од 30.05.2008. г., на снази од 1.03.2008. г.). Нови ЗГП у потпуности укида ЗГП од 1952. г. Ступање на снагу новог  ЗГП  1. марта ове године дочекано је са бригом и страховањима од стране заједнице правника кода нас.  Дугогодишња примена  ЗГП од 1952. г. створила је значајну судску праксу у његовој примени, за време важења укинутог закона написан је низ радова и публикација из области грађанског процесног права и у вези са његовим појединим питањима - на првом месту монументални рад проф. Живка Сталева „Бугарско грађанско процесно право” који је доживео 8 издања. Без обзира на своја достојанства или слабости, нови ЗГП је чињеница и активни правници су суочени са неопходношћу, са тешким и одговорним задатком да тумаче и примењују његове одредбе. Није мало питања која се постављају у вези са новим правним режимом принудног извршења сагласно ЗГП који је уређен у Делу петом „Извршни поступак”. Питања искрсавају већ у увези са основним питањима извршног процеса  – претпоставкама принудног извршења. Као што је познато, претпоставке принудног извршења које  условљавају постојање права на принудно извршење су три: извршиво право, основ за одређивање извршења и решење о извршењу /тако нас учи  Ж. Сталев, Бугарско грађанско процесно право, С., 2004., стр. 723-724/. Нови режим извршног поступка, међутим, поставља низ дискутабилних питања на која ћемо, надамо се,  скренути пажњу у овом чланку, без претензија да дајемо дефинитвне одговоре или непобитна тумачења.  Основи за одређивање извршења и мандатни поступак сагласно новом  Закону о грађанском поступку  Док је био на снази  ЗГП од 1952. г. основе за одређивање извршења и поступак издавања решења о извршењу регулисао је Део други „Тужбени поступак” /чл. 237-255 ЗГП/. Иако спорно са тачке гледишта формалне правне логике, систематско место основа за одређивање извршења и поступка  издавања решења о извршењу је одражавало идеју да се поступак може претворити у двострани и надметачки у једној каснијој фази, приликом подношења жалбе на одлуку о издавању решења о извршењу, приликом подношења приговора сагласно чл.  250 ЗГП /брисан/ или приликом подношења тужбе сагласно одредбама чл. 254 ЗГП /брисан/[2]. То показује да се утврђивање извршивог права може остварити паралелно са његовим принудним извршењем[3]. У новом ЗГП основи за одређивање извршења  набројани су у чл. 404 ЗГП. Након помног читања одредбе констатује се да закон има у виду само тзв. „судске основе за одређивање извршења” /извршне исправе/– одлуке и друге акте које је донео судски или други правосудни орган, у том броју и инострани суд или арбитража. У овој одредби недостаје дугачки списак „вансудских основа за одређивање извршења” /веродостојних исправа/ предвиђених у укинутом ЗГП, а наиме: исправе и изводи из рачуна којима се потврђују потраживања банака, државних установа и општина,  исправе издате од централне управе Националне касе здравственог осигурања и Регионалних каса здравственог осигурања; документи и изводи из пословних књига којима се потврђују обавезе послодаваца по основу потраживања запослених на име неисплаћених дуговања из радних односа;  решења управних органа по којима је одлучивање о допустивости извршења поверено грађанским судовима; акцептни налози, менице, чекови  и друге хартије од вредности које гласе по наредби, обвезнице и каматни купони; нотарски запис; договори и други уговори са овереним потписом код нотара; изводи из Централног регистра регистрованих залога и о уписаном уговору о продаји под условом задржавања власништва до исплате цене и уговори о лизингу; уговори о концесији; правоснажни акти којима се утврђује постојање приватних, државних и општинских потраживања; друге исправе на основу којих се сагласно закону издају решења о извршењу (види чл. 237, б. „в” - „м” ЗГП /брисан/). Садржину сличну веродостојним исправама откривамо једино у чл. 417 ЗГП који је насловљен „Налог за извршење на основу исправе”. Битна новина у ЗГП у односу на укинути закон јесте мандатни поступак регулисан у Поглављу ХХХVІІ. Нови процесни закон предвиђа могућност издавања налога за извршење у случајевима из чл. 410, ст. 1 ЗГП  (за шта није потребно достављање неке исправе) и из чл. 417 ЗГП (на основу достављања неке од наведених у њему исправа[4]). Мандатни поступак регулисан је као саставни део принудног поступка, као поступак који претходи суштинском извршењу. Ако се направи аналогија између мандатног поступка сагласно новом ЗГП и поступка издавања решења о извршењу на основу веродостојне исправе у складу са старим ЗГП, констатоваће се одређене сличности, али и битне разлике. Поступак издавања решења о извршењу из чл. 242-244 ЗГП /брисан/ укључивао је проверу од стране суда исправе на основу које се тражи покретање поступка извршења – да ли је она формално уредна и да ли се њоме утврђује постојање приватног потраживања које подлеже принудном извршењу. У поступку издавања налога за извршење из чл. 410, ст. 1 ЗГП не доставља се извршна исправа, односно веродостојна исправа (документ којим се потврђује извршиво право), при чему је за иницирање поступка довољна тврдња подносиоца о постојању потраживања по неком правном основу. Најближе поступку издавања решења о извршењу  на основу веродостојне исправе сагласно ЗГП /укинутог/ је поступак издавања налога за извршење на основу исправе из чл. 417 ЗГП и могућност да поверилац затражи од суда да нареди хитно извршење и да донесе решење о извршењу. Из тих површно зацртаних карактеристика мандатног поступка се види да мандатни поступак претходи поступку издавања решења о извршењу регулисаног у чл. 405-409 ЗГП. Дакле, сам налог за извршење, укључујући и налог за извршење  на основу исправе из чл. 417 ЗГП (веродостојне исправе сагласно укинутом ЗГП), јавља се основом за одређивање извршења у смислу чл. 404 ЗГП, када је допуштено хитно извршење или када је налог за извршење ступио на снагу. Ако се држимо конструкције утврђене у грађанско-процесној доктрини, испоставиће се да у важећем извршном поступку постоје две врсте основа за одређивање извршења – исправе из чл. 417 ЗГП и налог за извршење (правоснажан или по коме је допуштено хитно извршење)! Замисао налога за извршење јесте да утврди „неспорност” потраживања. Ова законодавна идеја произилази из чл. 414 ЗГП који дужнику пружа могућност да у писаном облику поднесе приговор на налог за извршење, при чему није дужан да образлаже приговор. Та могућност за заштиту дужника логична је последица чињенице да подносилац тражи издавање налога за извршење само на основу своје тврдње о дугу одређеног лица. Овој „празној” тврдњи дужник може супротставити другу такву тврдњу  – писани приговор да не дугује. Налог за хитно извршење пружа кредитору предност која се огледа у томе да подношење жалбе на налог за хитно извршење не задржава извршење. И то је оправдано, јер се налог за извршење по коме је наложено хитно извршење заснива на веродостојној исправи из чл. 417 ЗГП. Постојање такве исправе потврђује постојање извршивог права и због тога што, да тако кажемо,  подупире извршну моћ налога за извршење, при чему оспоравање од стране дужника не доводи до аутоматског задржавања принудног извршења.  Обзиром на изнета размишљања у погледу мандатног поступка, сматрамо да је неопходно преиспитати доктрину о основима за одређивање извршења која је важила код укинутог ЗГП. Као основе за одређивање извршења сагласно одредбама важећег ЗГП следи разматрати искључиво акте којима се потврђује постојање приватних потраживања доказаних код суда или постојање приватних потраживања која се прихватају као  „неспорна”, уколико се дужник није заштитио од издатог од суда налога за извршење у утврђеним за то роковима (тј. ту неспорност, у крајњој линији, треба утврдити уз садејство суда). Нова решења за која се определио законодавац и одступање од утврђених конструкција у извршном процесу су већ довела до контрадикторних тумачења од стране судова – у вези са поднетим предлозима за издавање решења о извршењу на основу веродостојних исправа у складу са ЗГП /укинутим/. Тако на пример,  нека већа Софијског рејонског суда су као  недопустиве обуставила поступке у вези са предлозима за издавање решења о извршењу на основу акцептног налога поднетих пре дана ступања на снагу  ЗГП /01.03.2008. г./. Већа која поступају по тим предлозима су то образложила неодложним дејством и повратном снагом грађанског процесног закона. Што се тиче нерешених на дан 01.03.2008. г. предмета из чл. 242 и сл.  ЗГП /укинутог/, наводно, следи примењивати нови ЗГП, јер није предвиђен изузетак из наведених општих принципа временског важења грађанског процесног закона. Предлози из чл. 242 ЗГП /укинутог/ за доношење решења о извршењу, наводно, нису  тужбе, због чега су на њихово разматрање и решавање неприменљиви  §1, ст.1 и §2, ст.1  прелазних и завршних одредаба новог ЗГП. Истовремено судије су образложиле и одсуство елемента аналогног поступку издавања решења о извршењу на основу веродостојне исправе сагласно новом ЗГП. Већа нису прихватала да § 1, ст.1 и § 2, ст.1 прелазних и завршних одредаба ЗГП утврђују принцип да процесни правни однос управљен на остварење приватног потраживања насталог под условима укинутог закона  треба да се одвије и оконча на стари начин. Снагом аргумента a fortiori /разлога тим пре/ (per argumentum a fortiori, argumentum a maiore ad minus),  "задржано" дејство  укинутог процесног закона у погледу тужбеног поступка требало би да нађе примену и у погледу поступка ради остваривања права на основу веродостојне исправе. Тачно је да  предлог за  доношење решења о извршењу на основу веродостојне исправе сагласно укинутом ЗГП није тужба, али је његова функција слична – тражи се судска заштита одређеног повређеног материјалног права од надлежног правосудног органа [5].   Ипак, ваља поменути, да мандатни поступак није нешто ново у бугарској правној стварности. У Бугарској је у периоду после Ослобођења био на снази Закон о мандатном судском поступку  од 1897. г. (утврђен указом од 30.11.1897. г., под бр. 206, обј. у Сл. л., бр. 277 од 15.12.1897. г.) чије су основне идеје позајмљене из законодавства Немачке и Аустрије[6]. Сагласно том закону, када се тужбени захтев односи на новчано потраживање, тужитељ може да тражи да се против туженика изда налог за плаћање, ако су све околности на којима се заснива потраживање тужитеља потврђене  одговарајућим нотарским записом или приватном исправом, овереном код нотара, под условом да су ти акти формално уредни и не наводе на сумњу (чл. 2). Такође, закон је прописивао и издавање налога за извршење у вези са меницом и акцептним налогом (чл. 14). Гледано у целини, идеја закона била је придати извршну снагу актима којима се потврђује постојање потраживања (приватних потраживања), у већој мери неспорних, због саме природе аката којима се она потврђују (као што су: званично оверена документа или акти са снажно формализованом садржином).  Принудно извршење страних аката сагласно Закону о међународном приватном праву и праву Заједнице Ступањем на снагу  Закона о међународном приватном праву /ЗМПП/ (обј. у Сл. л., бр. 42 од 17.05.2005. г.) први пут је уведено начело слободног кретања судских одлука којим се спречава и ограничава контрадикторна судска пракса и заобилажење судске надлежности [7]. Признавање стране одлуке врши се од стране органа којем се она подноси, тј. није потребан одговарајући акт издат од стране бугарског суда (чл. 118, ст.1 ЗМПП). У случају спора око услова признавања стране одлуке може се поднети тужба Софијском градском суду (чл.118,ст.2 ЗМПП). С друге стране, за допуштање извршења стране судске одлуке потребно је поднети захтев Софијском градском суду (чл. 119,ст.1 ЗМПП). Другим речима, ЗМПП допушта директно признавање стране одлуке када је у питању само "протезање моћи" пресуђене ствари на бугарски правни поредак (на пр., одлука о раскиду брака), а да се при томе не тражи принудно извршење на територији Републике Бугарске (на пр., извршење обавезе на плаћање алиментације за дете или бившег брачног друга). Ако се тражи принудно извршење, потребно је проћи кроз поступак  егзекватуре који је регулисан као тужбени поступак ради допуштања извршења одлуке. Допустиво је само извршење правоснажних страних одлука (арг. чл. 119, ст.2 ЗМПП). Та правила важе једино код извршења одлука и аката донетих од стране органа трећих држава – ван Европске уније. На извршење одлука и аката органа држава-чланица ЕУ примењиваће се правила права Заједнице и Дела седмог ЗГП. Обнављање мандатног поступка у објективном процесном праву Републике Бугарске омогућује тражити признавање акцептног налога који је издао бугарски суд у другој земљи-чланици Европске уније сагласно одредбама Регулативе бр. 44/2001[8]. Сагласно  чл. 33 Регулативе бр. 44/2001 судска одлука донета у некој држави-чланици признаје се у другој држави-чланици без потребе постојања било каквог посебног поступка за признавање. За циљеве регулативе  „судска одлука” означава било какву судску одлуку коју донесе суд  или правосудни орган неке државе-чланице, без обзира на то како се та судска одлука назива, укључујући  пресуду, налог, решење или налог за извршење (подвукли аутори- А.Т., М.Б.), као и одлуку о утврђивању трошкова коју издаје судски службеник (чл. 32). Захтев за признавање бугарског налога за извршење подноси се надлежном органу државе-чланице по месту извршења, назначеног у списку – прилог ІІ Регулативе (чл. 39), при чему се поступак извршења спроводи сагласно одредбама процесног законодавства државе-чланице у којој се тражи извршење обавезе.      Горе наведена правила примењиваће се и на територији Републике Бугарске на извршење судске одлуке (у том броју и на налог за извршење) издате у другој држави-чланици. Бугарски законодавац је успоставио најопштија правила у погледу поступака признавања и допуштања извршења судских одлука или других аката донетих у другој држави-чланици (Поглавље 57 „Признавање и допуштање извршења судских одлука и аката уз важење права Европске уније”). Сва остала питања уређује Регулатива бр. 44/2001.        Судска одлука или други акт признаје се од стране органа коме се подноси на основу овереног преписа или пропратне потврде када је то прописано актом Европске уније (чл. 621, ст.1 ЗГП)[9].     Извршење се допушта на захтев повериоца поднет окружном суду по месту сталног боравка  или месту седишта дужника или по месту извршења обавезе (чл. 623 ЗГП). Суд разматра услове у погледу допустивости сагласно чл. 33-37 Регулативе бр.44/2001 и издаје „изјаву о извршности”. Поступак допуштања извршења na основу решења које је донео орган државе-чланице, за разлику од поступка из чл. 119 ЗМПП, није тужбени. Тај начин допуштања извршења у складу је са начелом слободног кретања судских одлука.       Треба напоменути да је могућност тражења принудног извршења у иностранству на основу налога за извршење који је издао бугарски суд битно ограничена условима назначеним у чл. 411, ст. 2, т. 3 и т. 4 ЗГП. Суд одбија издавање налога за извршење када дужник није са сталним местом боравка или седиштем на територији Републике Бугарске, или када нема уобичајено боравиште или место пословања на територији Републике Бугарске[10]. Наведени основи за одбијање издавања налога о извршењу заснивају се на идеји о постојању трајне везе дужника (физичког или правног лица) са територијом земље – постојању сталног места боравка или седишта, односно уобичајеног боравишта или места пословања код нас. Поставља се питање да ли су ти захтеви у погледу везе са територијом Бугарске алтернативни или кумулативни. По нашем мишљењу, захтев за стално место боравка треба примењивати на физичка лица  - бугарске држављане (сагласно одредбама  Закона o матичним књигама), док за стране држављане требало би постављати захтев за постојање „уобичајеног боравишта” што и јесте основни критеријум за одређивање применљивог права код правних односа са међународним елементом и надлежности међународних судова и других органа [11]. Питање је додатно компликовано због чињенице да критеријум „уобичајеног боравишта ” није формалан (повезан са административним регистровањем, подношењем пријава органима локалне власти итд.), већ је он фактички. Приликом његовог успостављања треба водити рачуна о чињеницама личне или породичне природе које сведоче о трајним везама између лица и места његовог боравка [12]. У мандатном поступку је тешко (или немогуће) утврдити постојање уобичајеног боравишта дужника у Републици Бугарској, обзиром на његову фактичку природу која нормално, може бити предмет доказивања у једном тужбеном процесу. У најбољем случају о постојању уобичајеног боравишта страног лица може се судити  на основу индиција (индиректних доказа) – постојања пријављене адресе, одобреног привременог или сталног боравка странцу, потврде о боравку грађанина Европске уније или члана његове породице, закљученог уговора о дугорочном најму и др. Суштина те законодавне идеје јесте да се тражи неспорност потраживања која се не може постићи ако се дужник не налази у трајној вези са територијом Републике Бугарске. Међутим, чини нам се да ће тек доћи до компликација у пракси примене тог законског правила[13].      ЗГП не прописује изричито да ли се одредбе чл. 411, ст. 2 ЗГП примењују и на поступак издавања налога за извршење на основу исправе из чл. 417 ЗГП, али разлози законодавца за усвајање тих правила требало би да важе и за тај поступак.             Чл. 619 и 620 ЗГП регулишу поступке издавања потврде о европском извршном налогу за неспорна потраживања. Потврду у складу са Регулативом бр. 805/2004[14]  на захтев странке издаје суд који је у предмету одлучивао у првом степену. Против наредбе којом се уважава захтев за издавање потврде не може се изјавити жалба и иста се не доставља дужнику. Против наредбе којом се у целини или делимично одбацује захтев може се изјавити жалба, при чему се доставља препис жалбе ради уручења. Код допуштања извршења судске одлуке коју је донео суд или други правосудни орган државе-чланице ЕУ у другој држави-чланици, ради се о једном, иако веома поједностављеном, поступку  егзекватуре (признавања и допуштања извршења стране судске одлуке) пред судским органом државе у којој се тражи извршење. Код потврде о европском  извршном налогу акту извршну моћ придаје орган државе порекла, што умногоме олакшава повериоца. Првостепени суд  који је одлучивао у предмету, на захтев странке издаје потврду о признавању или допуштању извршења бугарске судске одлуке у другој држави-чланици  (чл. 620, ст. 1 ЗГП).    Ту треба имати у виду да је садржина појма „неспорно потраживање” сагласно Регулативи бр.  805/2004 широка, укључујући и потраживања која нису утврђена судском одлуком, већ неким другим актом  - поравнањем или тзв. „јавном исправом”[15]. На жалост, бугарски процесни закон не допушта принудно извршење на основу исправе која није наведена у чл. 404 ЗГП, а та одредба односи се искључиво на извршне исправе. Неке исправе[16] могу имати извршну моћ, али не директну, већ индиректну, као резултат успешног окончања мандатног поступка правоснажним налогом за извршење или налогом за извршење по коме је наложено хитно извршење.  Истовремено, снагом Регулативе бр. 805/2004 Бугарска се обавезује да признаје извршење обавеза на својој територији које се остварује на основу судских поравнања и јавних исправа сачињених у држави-чланици, а да при томе бугарски држављани немају реципрочну привилегију када је у питању принудно извршење у другој држави-чланици, из разлога што бугарски закон не допушта могућност за потврђивање вансудских аката као европског  извршног налога.                      Даљи корак ка спровођењу начела узајамног признавања одлука у грађанским и трговинским стварима и успостављању јединственог и поједностављеног поступка издавања судског акта за неспорна потраживања јесте Регулатива бр. 1896/2006 Европског парламента и Савета о успостављању поступка за издавање европског платног налога[17] (тај се акт примењује од 12.12.2008. г.). Дотична регулатива усвојена је као мера Заједнице у складу са одредбама чл. 61, б. „в” и чл. 65, б. „в” Уговора о оснивању Европске заједнице.             Регулатива бр. № 1896/2006 примењује се само на „прекограничне случајеве” који су дефинисани као случајеви код којих бар једна странка има пребивалиште или уобичајено боравиште у држави-чланици која није држава чланица пред чијим је судом покренут поступак. Пребивалиште се утврђује сагласно одредбама чл. 59 и 60 Регулативе бр. 44/2001 (чл. 3 Регулативе бр. 1896/2006). За циљеве Регулативе бр.1896/2006 надлежност се одређује у складу са одговарајућим правилима права Заједнице, а посебно у складу са правилима Регулативе бр. 44/2001 (чл. 6 Регулативе бр. 1896/2006).  С тим у вези довољно је навести да је основни принцип одређивања надлежног суда сагласно Регулативи бр. 44/2001 по пребивалишту (домицилу) туженика.              Поступак за издавање европског платног налога имплементиран је у бугарско законодавство одредбама Поглавља 58. ЗГП. Сагласно чл. 625, ст.1 ЗГП захтев за издавање европског платног налога подноси се окружном суду по сталном месту боравка дужника, по адреси седишта или по месту извршења. На основу анализе одредбе могу се извести следећи закључци: 1/ када се говори о окружном суду по месту сталног боравка или седишту дужника, има се у виду захтев за издавање европског платног налога који је поднело лице  у држави-чланици ЕУ против дужника – физичког или правног лица са пребивалиштем у Републици Бугарској (не допушта се подношење захтева за издавање европског платног налога од стране лица које има пребивалиште у Републици Бугарској против другог таквог лица, јер не би био испуњен захтев за постојање „прекограничног случаја” чији је значај већ наведен); 2/ када је место извршења у Републици Бугарској бугарско физичко или правно лице може да бугарском суду поднесе захтев за издавање европског платног налога против лица са  пребивалиштем у другој држави-чланици ЕУ. У супротној хипотези – када се ради о извршењу европског платног налога  у Републици Бугарској који је издао суд друге државе-чланице, потребно је  издавање решења о извршењу од стране бугарског суда, тј.  не допушта се директно извршење европског платног налога на територији наше земље (друго је питање у којој мери то одговара начелу слободног кретања судских одлука и узајамног поверења у судство држава-чланица ЕУ).                  У закључку, ваља истаћи да акти Европске уније регулишу само почетну фазу извршног поступка у међународном принудном извршењу. Сама средства извршења и извршне радње регулише национално законодавство, а у надлежности су одговарајућих надлежних органа државе по месту извршења. За сада није предвиђена могућност да бугарски извршни орган спроводи принудно извршење у држави-чланици, а на исти начин орган принудног извршења државе-чланице не може да спроводи извршење код нас. Извесна овлашћења страним органима ван територије њихове земље дају се по изузетку – у вези са стечајним поступком. Чл. 18 Регулативе бр. 1346/2000[18] даје право ликвидатору (стечајном управнику) кога је именовао суд по месту покретања стечајног поступка да остварује сва овлашћења која му је поверила држава-чланица у вези са отварањем стечајног поступка док тамо не буде покренут други стечајни поступак или док не буде дато обезбеђење.       Александар Тонев – адвокат  Милен Базински – приватни судски извршитељ

[1] Средства за обезбеђење извршења уговора регулисана су Законом о облигационим односима  – хипотека, залога, јемство, солидарна одговорност, Трговачким законом – "трговинска" залога /залога којом се обезбеђују права из трговачких уговора/, Законом о регистрованим залогама – регистрована залога на покретним стварима, потраживања, скуп, трговачко предузеће, удели друштва и др., Законом о уговорима о обезбеђењу финансијских потраживања  – залога или уговор о преносу права својине у вези са хартијама од вредности или потраживањима по рачунима, Законом о цивилном ваздухопловству  – залога ваздухоплова, Законом о трговачком бродарству – тзв. „поморска хипотека” и др. Нека средства за обезбеђење настају  ex lege – право задржавања, законска залога, затезна камата, обавеза накнаде штете, приговор због неизвршења уговора, солидарна одговорност (код обавеза насталих услед штетне радње и код обавеза које је трговац преузео по основу трговачког уговора, ако није што друго договорено).  

[2] За време важења укинутог ЗГП од 1952. г. за  двострани, спорни /а не заштитни/ карактер поступка доношења решења о извршењу  залагао се проф. Живко Сталев, Бугарско грађанско процесно право, С., 2004. г., стр. 735.

[3] Ову прикладну напомену направио је  г. Борислав Белазелков, на чему му се аутори захваљују.

[4] Акт управног органа по коме је одлучивање о допустивости извршења поверено грађанским судовима; Исправа или извод из пословних књига на основу којих се утврђују потраживања државних установа, општина и банака; нотарски запис, договор или други уговор  са овереним потписом код нотара; извод из регистра регистрованих залога о уписаном уговору о продаји под условом задржавања власништва до исплате цене или уговор о лизингу; уговор о залози или акт о заснивању хипотеке из чл. 160 и чл. 173, ст. 3 ЗОО; правоснажни акт о утврђивању постојања приватног потраживања, потраживања државе или општине када се извршење спроводи сагласно одредбама ЗГП; записник о утврђеном мањку; акцептни налог, меница или друга слична њој хартија од вредности која гласи по наредби, као и обвезница или  каматни купон обвезнице.    

[5] Дотична противречност отклоњена је Законом о изменама и допунама  /ЗИД/  ЗГП, обј. у Сл. л., бр. 50 од 30.05.2008. г. који има ретроактивно дејство. У ЗИД ЗГП додат је нови став 9. §2  прелазних и завршних одредаба ЗГП који прописује да се поступак доношења одлуке о извршењу у вези са предлозима о извршењу поднетим до 01.03.2008. г. спроводи на стари начин,  као и нови § 47 сагласно коме суд по службеној дужности обнавља поступке обустављене по §2  прелазних и завршних одредаба  ЗГП.

[6] Види: М. Павлова, Акцептни налог и меница. С., 1998., стр. 183. 

[7] К. Маринов, Закон о МПП са уводом. Изабрани акти сагласно МПП, С., 2005., стр. 19.

[8] Регулатива (ЕЗ) бр. 44/2001 Савета од 22.12.2000. г. о надлежности, признавању и извршењу судских одлука у грађанским и трговинским стварима (обј. у Службеном листу Европских заједница, серија L, бр. 12 од 16.01.2001. г.). Коришћени су текстови аката Европске заједнице објављених у  Зборнику „Међународно приватно право – Део І” издавачке куће „Сиби”, 2007. г., састављач др Борјана Мусева.  

[9] Одредба је измењена ЗИД ЗГП (обj. у Сл. л., бр. 50 од 2008. г.). У својој првој редакцији чл. 621, ст.1 ЗГП прописује да одлука треба да буде правоснажна, што је било у супротности са одредбама Регулативе бр. 44/2001 која се заснива на начелима слободног кретања судских одлука и узајамног поверења у правосуђе земаља-чланица.

[10] У сличним случајевима у интересу повериоца би било да у свој уговор укључујући клаузулу о арбитражи како би лакше и брже добио арбитражну одлуку  на основу које ће се издати извршна исправа.

[11] На пр. чл. 4, ст. 1, т. 1, чл. 5, чл. 6, ст.1, чл. 7, чл. 9 и др. Закона о међународном приватном праву. 

[12] Високи научни сарадник  др Цв. Каменова, Уобичајено боравиште као тачка везивања у међународном приватном праву – у: Научним радовима Института за правне науке, Бугарска академија наука, Том ІІ, 2005. г, стр. 97.

[13] Да би  питање постало још компликованије, може се истаћи,  да  се у Регулативи бр. 44/2001 користи критеријум  „пребивалишта” (не сасвим тачан превод енглеске речи „domicile” – „домицил”), а не критеријум „уобичајеног боравишта”.

[14] Регулатива (ЕЗ) бр. 805/2004 Европског парламента и Савета од  21.04.2004. г. о увођењу европског  извршног налога за спорна потраживања (објављена у Службеном листу Европске уније, серија  L, бр. 143 од 30.04.2004. г.)  

[15] Чл. 4, т. 3 регулативе гласи: „Јавна исправа”: а) исправа која је формално сачињена или регистрована као јавна исправа, а потврда које       (i) се односи на потпис и садржај исправе; и      (ii) коју је издао јавни орган или други за то овлашћени орган у држави-чланици из које потиче; или б) договор у вези са обавезама на плаћање алиментације закључен са управним органима или од њих потврђен. 

[16] Наведене у Чл. 417 ЗГП.

[17] Коришћена је верзија на бугарском језику доступна на интернет адреси www.europa.eu